Образовање
From Wikipedia
Израз школа је грчка ријеч. Буквално би значила доколица, рекреација. У старим друштвима школовање је било доступно само малом броју људи, онима који су имали новца или времена. Вјерски великодостојници, често су биле једине писмене групе људи, који су знање користили за читање и тумачење религијских текстова. За вечину, одрастање је значило учење на примјерима старијих. Било је уобичајено да дјеца веома рано почну помагати у домачим пословима, у раду на пољима и у занатском раду. читање није било потребно а ни корисно. Још један разлог не читања је био то што су се сви текстови умножавали ручно, што је било дуготрајно и тешко.
Штампање као проналазак ушло је у Европу из Кине. Проналаском штампарске машине 1454. године олакшано је умножавање текстова. То је довело до вишег нивоа писмености.
Образовање у својој модерној форми, што подразумијева наставу у посебно изграђеним зградама, почео је да се развија постепено. И поред тога до прије 150 година дјецу имучних подучавали су приватни учитељи. вечина становништва није имала никаквог образовања до првих деценија 19. ст. када се у Европи и САД-у почео да уводи систем основних школа. Процес индустријализације и ширење градова изазвали су потребу за специјалним образовањем. Људи данас раде у многим професијама и користе разна стручна знања, тако да више није могуће преношење знања са родитеља на дјецу. Све више долази до изражаја апстрактно учење појединих дисциплина, а не као раније практично преношење неких специфичних вјештина.
У модерном друштву људи треба да савладају основне вјештине као што су: читање, писање, рачунање и стекну опће знање о свом физичком, друштвеном и економском окружењу. У исто вријеме је важно да знају како да уче да би били у стању овладати новим, и технички веома сложеним, облицима информација. Модерни образовни систем почео се обликовати на западу почетком 19.ст. Иако је Британија, за разлику од других земаља, оклијевала да прихвати један интегрисани систем на националном нивоу (обавезно школовање је уведено 1870. године). Код њих је развијен и систем приватних школа у коме се настава плаћа, нарочито на нивоима вишим од основног. С тим у вези и данас се води оштра дебата о систему школства гдје постоји и школство под окриљем вјерских заједница. Школство у САД-у полази од праксе дисциплиновања дјеце, у чему је у 17.ст. велику улогу играло увјерење да дјеца морају слушати родитеље без поговора, што је као начело било уведено и у прописе првих америчких колонија. Према једној одредби из 1642. године пријетило се оштрим казнама родитељима и одгајатељима ако занемаре обучавање и рад своје дјеце. Пошто ово није било дјелотворно пуританске власти су 1647. године наредиле да саме организују школовање. Требало је преко 200 година да се образовање уведе као свеобухватни систем за бројно плурално становништво САД-а. Посебан је проблем разнородност досељеника које је требало кроз образовање језички унифицирати, а донекле и културно англицизирати. У школама су испољавани и амерички идеали једнаких могучности за свакога, што је довело до развоја школства и до масовног ширења образовања знатно раније него у другим земљама. Заједно са тим идеалом о једнакости и друге америчке вриједности и схватања наставиле су до данас да се више или мање експлицитно предају у школама.
Sadržaj/Садржај |
[edit] Друштвена условљеност образовања
Образовање има значајну функцију у сваком друштву. Због важности образовања свака власт жели одредити његову концепцију и садржину, како би преко најснажнијег инструмента друштвене перцепције и облика социјализације појединци прихватили вриједности и норме система. Зато државе преузимају бригу о финансирању образовања. Поред тога у садржајном смислу покушавају кроз образовање утврдити друштвене норме и вриједности и изградити осјечање припадности својој заједници, друштвеној групи, религији.
Кроз образовни систем такође се развијају и осјечања за властиту културу, поштивање принципа и солидарност. Преко школовања се обликује свијест и гледиште појединца, када су у питању процеси у друштву и систем власти. Сви образовни системи су утемељени на хисторији знања и хисторији друштва. Институционализација образовања поред тога што се заснива на усвајању низа правила и друштвених вриједности, огледа се и кроз знање и способности којима појединац овладава у процесу оспособљавања. Путем система образовања снажно се мијења структура друштва, породице и професија. По Талкоту Парсонсу школа је мост између породице и друштва као цјелине. Школа припрема дијете за његову улогу. Образовање је у ствари израз друштвеног система. Оно данас значи једнакост шанси које отвара могућност мијењања положаја које појединци стичу рођењем или насљедством. Оно је основа еманципације човјека, веома функционалан инструмент преко кога се остварује идентитет појединца. Веома је важно за друштвени углед, ауторитет и моћ. Стечена знања и образовне вјештине су веома су веома примјенљиви и употребљиви у привредном и практичном животу. Иако се знање индивидуално стиће оно је постало богатство свих припадника заједнице. То је скоро једина индивидуална особеност која у пракси постаје заједничка вриједност и корист цијеле заједнице.
[edit] Социолошке теорије о образовању
Све теорије о образовању слажу се око његове изузетне важности, али дају различита објашњења и приједлоге:
[edit] Функционална теорија
Према овим представницима социјализацијска функција образовања је најважнија. На примјер, Емил Диркем сматра да је школа мост између појединца и друштва. Према њему модерна су друштва хетерогена, са развијеном подјелом рада и мноштвом улога, које обнашају врло различити појединци. У тој различитости коју није могуће спријечити потребно је унијети неку количину хомогености, уједначености, како би се осигурала интеграција друштва.
Школа је главно средство за постизање уједначености. Талкот Парсонс је такође сматрао да је школа жариште социјализације у модерним друштвима. Школа учи дјецу о томе како се друштво не састоји од родитеља, рођака, пријатеља, него су у разреду увјети и могућности једнаки за све. Школа учи дјецу да прихвате разлику између партикуларистичких и универзалистичких норми вредновања, а то је важно за укључивање у свијет одраслих.
- Партикуларне норме значе вредновање појединца по ономе што је а не ко је. Родитељи вреднују дијете као своје, као изнимно, као посебно, а не као осталу дјецу. Ови су стандарди повезани са приписаним положајем.
- Универзалистичке норме значе да је појединац само један од многих (једнаких) те да је његов положај увјетован поређењем са другима, а не загарантован унапријед. То значи да су његова достигнућа вреднована са стајалишта опћих мјерила, прихваћених у друштву, а не са стајалишта посебних мјерила (бити нечијим дјететом или припадати раси, вјери, нацији и слично).
Управо дјете учи ту разлику што је веома важно за припрему у будућем животу. Са стајалишта социјализације, образовање не значи само преношење вриједности и норми друштва, него је према Парсонсу школа друштво у малом- ту се уче најважнија правила живота.
[edit] Манифестна функција школе
Манифестна функција школе се огледа у сљедећем:
- У преношењу културне традиције и социјализацији
- Школа значи функционисање друштвеног система као цјелине. Школа је друштвена институција која служи селекцији и алокацији на друштвене положаје
У школи би требало поштивати меритократска правила- систем не пристрасних, објективних мјерила вредновања способности, труда и достигнућа појединца (енг. мерит-заслуга). Ова начела би требала да вриједе у читавом друштву (ко ради сложенији посао требао би бити боље плаћен), али су посебно важна у школи. То значи да ученици који се више труде и имају боље способности, требали би добивати боље оцијене, што ће им омогућити даље школовање и боље плаћен посао, а самим тим и бољи друштвени положај.
Школа би тако требала служити као друштвени механизам селекције- избор најспособнијих појединаца који ће заузимати најважније положаје у друштву. Истодобно школа је друштвени механизам алокације-размјештај људи у одређене професионалне улоге.
Испуњавањем ове двије важне функције, школа даје допринос јачању социјалне интеграције. То је посебно важно у расно и етнички мјешовитим друштвима. На примјер, у САД-у се учи шта то значи бити американац различитог расног и етничког поријекла. Млади тамо усвајају заједничко културно наслијеђе и припремају се да буду одговорини грађани. Наравно, то није случај само са американцима.
Поред манифестних функција школе постоје и латентне функције школе (ненамјерне улоге школе) као то да:
- Школе служе као институције за чување дјеце, мјеста гдје ће дјеца бити на сигурном
- Школа као "брачно тржиште", може се догодити да млади изаберу партнера сличног друштвеног поријекла
- У школама се развијају друштвене вјештине комуницирања, склапања пријатељства
- Могу бити и мјеста настанка различитих омладинских субкултура
- Формално образовање држи младе подаље од тржишта рада, тиме се смањује стопа незапослености и онемогућује конкуренција између младих и одраслих за радна мјеста
[edit] Конфликтне теорије о образовању
Ове теорије наглашавају улогу школе у репродукцији и легитимирању постојећих друштвених односа. Школу не виде као прилику за изградњу духовних способности појединца и успон на друштвеној љествици већ као друштвени механизам одржавања система друштвене стратификације. Углавном сматрају да је школа најважнији идеолошки апарат државе у капитализму.
Држава одржава постојеће друштвене односе (подјела на капиталисте и раднике). Путем репресивних апарата (полиција, судство, војска) и идеолошких апарата (религија, породица и друго). Школа је најважнији идеолошки апарат државе, јер се у школи не уче само знање и вјештине потребне на радном мјесту него се преноси и идеологија. Основна сврха идеологије у школи је да увјери будуће раднике да је њихов положај природан, непромијењив и оправдан. У школи се будући радници уће да буду тачни, послушни, дисциплиновани како не би угрозили постојећи систем производње и организацију друштва у цјелини.
У конфликтним теоријама можемо издвојити као битан принцип кореспонденције (слагање). Односи у школи су сукладни (кореспондентни) са односима на радном мјесту. У школи се дјеца припремају за улоге на тржишту рада. Ауторитарна структура у школи слична је бирократској структури у предузећу и у обје позитивно се вриједнује: марљивост, послушност, подложност. Још је једна сличност: У школи се не учи због знања већ због оцјена, а одрасли не раде што воле свој посао него су мотивирани једино плаћом. Школски скривени наставни програм има за циљ суптилно обликовање дјеце према захтјевима владајућих институција. Учитељи обликују особине које су у складу са стандардима средње класе (савјесност, одговорност, поузданост, самоконтрола, учинковитост). Од ученика се тражи да буду тачни, тихи, чекају свој ред, прилагоде се захтјевима групе.