Serafim Šolaja

From Wikipedia

  
Ovaj članak nije preveden uopće ili djelimično.
Ako smatrate da ste sposobni da ga prevedete, kliknite na link uredi i prevedite ga vodeći računa o stilu i pravopisu bosanskog jezika.


  
Ovom članku je potrebna jezička standardizacija, preuređivanje ili reorganizacija.
Proučite kako poboljšati članak ovdje, kliknite na link "uredi" i popravite ga vodeći računa o standardima bosanske Wikipedije.


СЕРАФИМ ШОЛАЈА (1800 – 1853) Јеромонах ман. Житомислића и "ефимер мостарски"


   Премудри Соломон вели да је  боље добро име него велико богатство (Приче 22,1). А јеромонах Серафим оставио је у свом народу добро име, које је истовремено и велико благо и на небу и на земљи. Своје име је изградио богоугодним животом и преданим служењем Богу и роду.
   Родио се у селу Пађанима код Книна 22. децембра 1800. Отац му се звао Јован. На крштењу је добио име Стеван. Пошто је као дијете остао без мајке, васпитавала га је баба, а кад је поодрастао дали су га у службу угледном дрнишком Србину Јакову Миовићу "који га је гледао као своје ђетенце." Послије извјесног времена одвели су га у ман. Крупу, гдје се по ондашњем начину школовао. Тамо се описменио и научио  да чита црквенословенски језик и  црквено пјевање. Када је јеромонах Макарије Вукадиновић отишао у Опузен, на неретванску парохију, повео је младог Стевана са собом за дјака. Стеван је научио код Макарија лијепо писати српски и талијански, тако да му је водио парохијске матрикуле (матичне књиге). Заволио је монаштво, чему је свакако допринио својим узорним свештеномонашким животом  и о. Макарије, али пошто тада у Далмацији није било Епископа, отишао је у ман. Житомислић гдје га калуђери са радошћу приме. Кад се замонашио добио је име Серафим и 6. јуна 1826. прима ђаконски чин, а исте године 15.августа бива рукоположен од мостарског митрополита Јосифа у чин јеромонаха.  Својим животом и радом брзо се допао Митрополиту, који га већ 1828. "одреди у Мостар  за ефимера гдје је био чредни свештеник без промјене 26 година."
   По причању његовог млађег сапароха архимадрита Јоаникија Памучине "бијаше учтив и врло паметан; цјеломудрено је проводио свој живот,  како што се приличи његовом чину..... никад нико није могао чути из његовије уста гњиле ријечи, зато га је свак поштовао и љубио, не само хришћани од обадва обреда, но и Турци. Увијек је био побожан и богомољац: стојећи, сједећи, одећи и на коњу јашући, вазда се у себи скромно Богу молио, и у устима му је било: Боже, милостив буди мени грешному." 
   Иако није био обдарен лијепим гласом црквено пјевање је волио, и просто се отимао да пјева за пјевницом. Архимандрит Јоаникије још вели да су се често састајали у једној ћелији  гдје би "најприје пјевали празничне катавасије, премећали  и читали црквене књиге и истраживали би оне ријечи које не би могли разумјети, и послије би се провеселили." С њима  је био и о. Мелетије  Плавша, Серафимов земљак, који се нарочито истицао причањем разних анегдота . "Имадијаше и он приријекање, те би готово уза сваку ријеч говорио: вели, каже, вели каже"  додаје Јоаникије. Нарочито је радо причао о  смијешним људима из Далмације: попу Муждалу, попу Мауку, попу Стевану Видосављевићу, фра Баћи и многим другим. Али су се водили и озбиљни разговори о животу и раду архимандрита Зелића, Никанора Богуновића... Много пута су уздисали кад би евоцирали страдања Кирила Цвјетковића, Никанора Кнежевића, Макарија Вукадиновића...
    Било је згода и незгода у парохијској служби оца Серафима. Једном, кад је ушао у кућу по неком парохијском послу, угледао је код ватре једну слијепу бабу. Кад је баба чула гдје јој невјеста говори: благослови,оче!, запита: "Невјеста, ко је то дошао, бона?" Ова јој одговори: "Борме, баба дошао нам онај млади духовник из нашег манастира Житомишлић, што се  ономадне покалуђерио." А баба: "Како су му нађели име, јадна?" Невјеста: "Нађели су му име Серафион." Баба: "А ђаволе отоле, та брже ти се боље засерафиони.   Бог га посјека па да и он  одма ружи жене." Невјеста: "Није, бако,овај духовник као онај стари Серафион што га ти знаш, већ овај изгледа врло добар свјештеник." Баба: "Е, док се он тако млад одма засерафионио, немој ми ти ништа за њ казивати, знам ја шта у њему лежи."  Баба је заиста нешто и погодила, јер је и он касније жестоко грдио жене због разговарања у цркви, због записа, гатања и других сујевјерја.
     Поред тога што је о. Серафим био добар свештенослужитељ и проповједник, знао је лијепо и да пише. Описао је свој манастир Житомислић и то објавио Србско-далматинском магазину 1846. Рад му је био врло питак, те су га у Мостару прочитали многи његови пријатељи и, хвалећи га, говорили: "Да и ово нешто лијепо видимо од нашег духовника Серафима." Он им је, смијући се, одговарао: "Ја нијесам ово написао да се покажем србски списатељ, но само зато, да пробудим мога друга Памучину, нек му се услади, па да се лати српа и жање по Херцеговини народно цвијеће, јер  жетве је много а посленика мало." И, заиста, од тада се архимандрит Јоаникије пробудио и почео да све чешће пише, нарочито за Србско-далматински магазин.
     С обзиром на то да су и о. Серафим и пријатељ му Памучина, били засићени парохијских обавеза у Мостару, више пута су зажељели да се врате у манастир Житомислић, да би се више посветили молитви и молитвеном тиховању, поготову што је тада тамо био њихов пријатељ и велики духовник настојатељ о. Мелетије Плавша. Но владике Аксентије, а касније и Јосиф, нису били вољни да се лише услуга двојице примјерних свештенослужитеља. Због тога је о. Серафим готово пао у депресију, поготово послије изненадне смрти о. Мелетија, кога је и као свог земљака искрено волио.
     Није дуго прошло кад и о. Серафим доживи  "у тијелу некакав потрес; стане му тутњети у ушима, и клоне му десна рука, с којом није  могао ложицу к устима донијети ни узети пера близу два мјесеца дана."   Тада се уплашио да ће неприпремљен умријети, па пожури да све што је имао  "тајно подијели по црквама и сиротама; које је вазда штедио за своју старост и корист народу, говорећи: Волим их за живота својом руком подијелити, нег' да их послије моје смрти грабе недостојне шаке."
    Послије овога о. Серафим се  опоравио до те мјере да је могао и своје редовне дужности обављати. Међутим, у суботу 3. октобра 1853. доживио је тешки мождани удар, те, и поред љекарске интервенције, пресели се у вјечност у недјељу 4. октобра. Сутрадан, уз велико присуство вјерног народа и државних званичника би сахрањен "у гроб према олтару с лијеве стране мостарске цркве." 
    На надгробној плочи, на црквенословенском језику, написан је овај натпис: «Овдје лежи слуга Божји јеромонах Серафим Шолаја, рођен у Далмацији од православних родитеља  године од Христа 1800. бивши сабрат манастира Житомислића. Свештенодјевствовао је у мостарској цркви непрекидно 26.година; поживе  свега 53 године. Престави се 4.октобра 1853.године. Даруј му, Господе, вјечан помен и блажени покој.

Дбк, јул 2006. о.Славко Зорица